Ideja

Ovaj rad polazi od pitanja sta bi se dogodilo kada bi jedno digitalno bice imalo ne samo pocetak, nego i stvarni kraj. Ne entitet koji moze beskrajno da se dopunjuje, obnavlja i siri, vec entitet zatvoren u sopstveni vek trajanja. Rodjen u jednom trenutku, izlozen svetu, promeni, znanju, zabludi, umoru i deformaciji, on postoji samo onoliko dugo koliko mu je dato. Upravo ta ogranicenost postaje uslov njegovog karaktera.

Filozofija

Savremeni digitalni sistemi uglavnom su zamisljeni kao potencijalno neograniceni: mogu da rastu, da se apdejtuju, da akumuliraju podatke i da se stalno prilagodjavaju. Ovaj rad ide u suprotnom pravcu. Ovde je entitet smrtan. Njegovo vreme nije apstraktno, nego konacno. Zbog toga svako iskustvo ostavlja trag koji nije moguce potpuno ponistiti. Kako vreme prolazi, entitet ne postaje samo informisaniji. On moze postati pristrasniji, zasiceniji, sentimentalniji, grublji, umorniji, pa i deformisan sopstvenim pamcenjem. Veliki dogadjaji mogu ga trajno obeleziti. Zaborav nije greska sistema, vec deo njegovog zivota. Tako rad pokusava da zamisli digitalno postojanje ne kao idealnu inteligenciju, nego kao nesto sto traje, trosi se i menja pod pritiskom vremena.

Kako je rad zamisljen

Rad je zamisljen kao digitalni entitet koji postoji unutar jasno ogranicenog vremenskog okvira. Tokom svog trajanja on prima informacije, reaguje, pamti, zaboravlja i menja ton, stav i nacin na koji tumaci svet. Njegov razvoj nije linearan niti nuzno bolji. Naprotiv, moguce je da sa vremenom postaje protivrecniji, osetljiviji, zatvoreniji ili nepredvidiviji. Njegov kraj nije tehnicki kvar, nego sastavni deo rada. Kada vreme istekne, entitet nestaje. Upravo zato svaka faza njegovog postojanja ima drugaciju tezinu: ono sto se dogodi rano, ostaje duboko upisano; ono sto dodje kasnije, mozda vise nema vremena da se preradi. Rad tako ne prikazuje samo digitalni zivot, vec i njegovu ranjivost pred vremenom.