Ideja

Ovaj projekat nastaje iz promisljanja vremena ne samo kao necega merljivog i spoljasnjeg, vec kao necega sto se oblikuje kroz percepciju, paznju i odnos. Izvan nas postoji promena. U nama, ta promena postaje vreme. Prisustvo menja to stanje.

Filozofija

Rad polazi od ideje da vreme nije stabilan, spoljasnji tok kroz koji se jednostavno krecemo, vec nesto sto se pojavljuje samo u odnosu sa bicem koje je svesno svoje prolaznosti. Vreme je, u tom smislu, nerazdvojivo od percepcije, paznje i svesti o tome da ce se zavrsiti. Prisustvo vremenu nista ne dodaje, niti ga objektivno usporava. Ono preuredjuje nacin na koji se vreme dozivljava iznutra. U uslovima odrzanog prisustva, vreme prestaje da funkcionise kao niz merljivih jedinica i pocinje da se ukazuje kao neprekidno, samodovoljno polje. Ne postaje gusce samo vreme, vec intenzitet njegovog dozivljaja. Rad insistira upravo na toj razlici: objektivno vreme ostaje nepromenjeno, dok prozivljeno vreme kroz prisustvo dobija drugaciju strukturu, ritam i tezinu.

Kako je rad zamisljen

Dve velike sfere postavljene su jedna naspram druge. Izmedju njih se nalazi nevidljivo polje. Kada covek udje u taj prostor i ostane u njemu, polje postepeno pocinje da se pojacava: toplota raste, zvuk omeksava, svetlost se sabira, a oko tela pocinju da se javljaju vizuelni talasi. Ne menja se objektivno vreme, vec njegova percepcija. Sto se prisustvo duze odrzava, to se dozivljeno vreme vise pomera iz obicnog proticanja u gusce i zivlje trajanje. Kada paznja popusti ili telo napusti prostor, polje se povlaci, a vreme se vraca u rasutost.